/  Blog

Kako sam se zasitila i savladala prezasićenje učenjem?

Sećam se kao da je juče bilo, ozloglašena druga godina na studijama, kažu – ko preživi drugu, završio je fakultet – bila je prošarana najjačom motivacijom da budem najbolja, da dobijem stipendiju, dom i pun indeks najviših ocena. Ubedila sam sebe da su mi ispiti super-zanimljivi (iako nisu svi bili) i zaista, oni su mi to i postali. 

 

Učenje

Foto: Pixabay

Dani su prolazili u svakodnevnom učenju i, toliko sam puta izgovorila jednu rečenicu za vreme studija, da su mi moji najbliži prijatelji i porodica kada sam diplomirala čestitali podsećajući me, svako ponaosob, na tu rečenicu. Ona kaže: Ništa neće zaustaviti tvoju borbu za 240ESPB. I nije. Ali...

 

U tom momentu, moje telo i moja glava nisu osećali umor, jer sam samu sebe programirala da ne završavam posao kada je teško, nego kada je sve gotovo. Moja energija se trošila i, poslednjih meseci je stajala na staklenim nogama. I onda, kada sam dala i poslednji ispit te godine, moje moždane ćelije su otišle na godišnji odmor. Bukvalno godišnji jer su godinu dana nisu mogle da apsorbuju nešto novo i kompleksno. Desilo se to da, koliko god da sam učila, jednostavno ništa nije ulazilo u glavu. Promaja.

 

Treća godina je polako odmicala, a ja sam bila kao pasivni posmatrač sopstvenih studija. Treća godina je navodno bila lakša od druge, ali je meni u tom momentu bila neobjašnjivo teška. Najlakše stvari bile su mi mučne i postala sam opasni prokrastinator. Nažalost, nikada nisam bila od onih koji ne ispunjavaju svoje obaveze bez griže savesti. Ja sam se svakodnevno jela zbog toga što „gubim vreme“, što „to nisam ja“ ... Pitala sam se, kako je moguće posle onakvih ispita, da ne mogu da savladam ovakve? Išla sam toliko daleko da sam počela da preispitujem svoju inteligenciju, svoju odluku da upišem taj fakultet i krivila sam sebe svakodnevno samo zato što sam bila umorna. Nije trebalo da krivim sebe, nije trebalo da lupam glavom o zid, nije trebalo da idem na konsultacije i gledam kroz profesora, nije trebalo da provodim sate u čitaonici koji nisu davali nikakve rezultate, nije trebalo da plačem jer ne ide... Ništa od toga nije trebalo.

 

Trebalo je samo da se odmorim.

Pročitala sam jedan sjajan citat koji me je i naveo da ovo podelim sa vama, koji kaže: Mutna voda se najbolje razbistri ako je ostavite na miru. I tada sam shvatila da, ako želim da sačuvam sebe, prosto moram da pustim sebe na miru.

 

U redu je da se zasitite. U redu je da ne možete uvek najbolje. U redu je da nekada ne možete uopšte. I naše telo se premori kada trčimo više nego što smo fizički spremni. Kako onda ne bi mozak? Da bi nam prošla upala mišića, moramo malo da usporimo sa tempom i da odmorimo, kako se ne bismo povredili. Isto funkcioniše i mozak koji se preforsirao.

 

Ne treba da se izvinjavate što vam je potreban odmor. Ne treba da se pravdate što ništa niste dali u januaru. Naravno da možete da naučite ispit napamet i da ga položite. Naravno da možete da izađete na sreću i možda položite. Ali zašto biste to radili ako se osećate loše? Previsoka je cena te jedne ocene.

 

Radi se o tome da smo postavili sebi (i drugima o nama) visoka očekivanja i generalno svaki čovek ostane u šoku kada, kako bi to naš narod rekao – padne s’ konja na magarca. Čovek koji je navikao na najbolje, prosto se ne zadovoljava prosečnim. Ali isto tako, kada čovek koji radi najbolje počne da radi onako kako rade prosečni – njegovo prosečno postaje gore od prosečnog, i njemu i njegovom okruženju. To je mindblow koji ako ne shvatimo na vreme, može da ostavi ozbiljne posledice po naše zdravlje.

 

Na studijama sam često donosila glupe i ishitrene odluke, ali je momenat da zastanem i odmorim, verovatno bila ona na koju sam najponosnija. Uzela sam sebi par rokova da se restartujem. Da se naspavam. Da gledam seriju. Da se družim. Da čitam knjige za koje me niko neće ocenjivati. I ne, to nije bilo gubljenje vremena, jer sam shvatila da produktivnost nije rezultat samo napornog rada, već da punu i zdravu produktivnost mogu da dostignem isključivo kombinacijom napornog rada, kvalitetnog sna, zdrave ishrane i slobodnog vremena. Ovo je bukvalno bila eureka mog studiranja, nakon kojeg sam na ispite počela da gledam sa uživanjem, jer nisam bila fokusirana samo na ishod već i na proces. Ali uprkos svemu ovome, iako mi je četvrta godina bila mnogo rasterećenija i u njoj sam mnogo više uživala, moj favorit ostaje treća, jer sam u njoj shvatila koje su moje granice i još bitnije – da su granice pomerljive. Verovatno sam zato i dobila diplomu za najboljeg studenta. Ko će ga znati.

 

Konačno, ne postoji pravi odgovor na pitanje, koliko je vremena potrebno da se odmorite. Mesec? Može. Tri meseca? Super. Šest? Još bolje. Svi smo mi individue za sebe i svi se drugačije nosimo sa ovakvim stvarima. Moja pauza je trajala manje – više od januara do juna i kada sam shvatila da će svet ipak nastaviti da se okreće i ako ja ne dam ispite – mogla sam da se odmorim i nastavim tamo gde sam stala. Sasvim je normalno da ne možemo uvek da dajemo svoj maksimum. I ovo se ne odnosi samo na studente perfekcioniste. Zasićenje se pojavljuje kod svih tipova studenata. Ali izlazak iz ovog začaranog kruga nije kod svih isti. I da... Zaista ništa nije moglo da zaustavi moju borbu za 240ESPB. I 240ESPB su zaista bili borba. Ali borba u kojoj sam pobedila.

 

 

Kristina Dorić


Kristina Dorić

Kristina je studentkinja master studija sociologije na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, zainteresovana pre svega za sociologiju komunikacija i socijalnu psihologiju. Večiti ranoranilac i knjigoljubac.

Kristinu možete pronaći na:
Facebook Instagram Linkedin



Ostavi komentar:

Konkuriši na praksu