/  Blog

Pa šta ako studiraš ono što „nije perspektivno“?!

Kada se govori o validnosti fakultetskih diploma i njihovoj primenljivosti u traženju posla nakon studija, naše okruženje se uglavnom deli na dva tabora:

Pa šta ako studiraš nešto što nije perspektivno

Foto: Kristina Dorić

Prvi tabor su oni koji su apsolutno ogorčeni na političko-ekonomski sistem u državi, te vam i pre nego što uspete samog sebe pošteno da pohvalite, sugerišu kako u kladionici na bulevaru traže radnike, te kako je šteta što si se pokidao živ na studijama kada je to što ti studiraš neperspektivno i bespotrebno, a i ako ćemo istini za volju – kod nas se „ne ceni znanje“, već nešto drugo. Osim toga što će te sa blagim žaljenjem gledati, prijatno će te upitati šta planiraš sa time da radiš, a onda će zaključiti da su „te“ filozofije, ti jezici što si učio, sociologije, psihologije, pedagogije, prava, menadžmenti i ekonomije potpuni nonsensi i da je najbolje da ti lepo batališ tu diplomu koja ti (unapred) ne služi ničemu i odeš kao čovek na programiranje – jer su tu novci i budućnost ili da zapališ na Work and Travel i pokušaš da ostaneš na crno. Jer Amerika je zemlja budućnosti!

 

Drugi tabor su upravo oni koji su (ne)posredno bili u nekakvom kontaktu sa „neperspektivnim“ naukama i koji su uvideli da i tu može biti i posla i novca i budućnosti i to ne u Americi, nego – dame i gospodo – u Srbiji!

 

21. vek je vek brzih promena. Jedva da smo se upoznali sa nečim svežim, saznajemo da nismo ispratili ono najsvežije. Sve se polako modernizuje i robotizuje. Međutim, ne možemo svi da se bavimo programiranjem. Ne možemo svi da se bavimo ni robotikom. Svetu su potrebni i pedagozi i lingvisti i sociolozi i pravnici i ostale žrtve prvog tabora, jednako kao i programeri i informatičari. Ukoliko ste jedni od onih koji studiraju nešto „neperspektivno“, sigurno ste se barem jednom susreli sa predstavnicima prvog tabora. Da li vas je i koliko taj susret demotivisao? Više od deficita poslova u struci treba da nas brinu razbacivači glasina i demorališućih poruka mladim ljudima koji su se osmelili da studiraju ono što vole i, ne mogu da se ne zapitam, zbog čega dajemo sebi za pravo unapred da govorimo tim ljudima da su nesposobni da unovče sutra svoju diplomu? Svako od nas je individua za sebe, sa različitim interesovanjima, preferencijama, kulturnim i socijalnim kapitalom i što je najvažnije – iskustvom i ličnim karakteristikama. Ponekad razlog zbog čega neka osoba nije uspela da pronađe posao u struci nije deficit posla, već deficit informisanosti i motivacije, ali i truda i želje da se krene od nule i možda neko vreme volontira i uči od iskusnijih. Svi želimo da uđemo na velika vrata u svoju struku. Međutim, ona su često gvozdena, a mi zaboravljamo da se takva vrata otvaraju lepim rečima, trudom i strpljenjem kog nam je unapred ponestalo, te često odustajemo u prvom poluvremenu i krivimo druge, jer je tako lakše.

 

Novac nam je potreban i lepo ga je imati. Ali – on ne treba da nam predstavlja jedinu motivaciju u trci za poslom. Često se setim koliko sam silno želela da se bavim jednim poslom koji donosi prestiž i novac. Međutim, to bi značilo da moram potpuno da promenim ono što jesam. Znala sam da sam po prirodi društvenjak, a ovaj posao od mene bi zahtevao da budem prirodnjak. Uprkos velikom trudu, naravno da nisam uspela. Uspeo je neko ko je predodređen za taj posao, presudio je „X faktor“. I sada znam da je najbolja stvar koja mi se desila upravo taj neuspeh – jer sam rešila da pratim ono što me istinski zanima i radim na onome u čemu sam dobra. Više od novca treba da nas vodi lična satisfakcija – uživanje u poslu kojim se bavimo ili, kako bi to Konfučije rekao: „Izaberi posao koji voliš, i neceš morati raditi ni dana u životu“.

 

Zato dragi „lozi“ i „loškinje“ – posao se ne čeka, posao se traži. Nisu studije samo ispiti i ocene u indeksu, već i sve ono što se nauči u hodu – strpljenje, snalažljivost, disciplina, odricanje, istrajnost, volontiranje i učenje od boljih. I zato – PA ŠTA?! Pa šta ako je tvoj izbor „neperspektivan“? Važno je da zapamtiš da je tvoje zanimanje perspektivno u onolikoj meri koliko daleko tvoja perspektiva doseže i ukoliko je to barem pola centimetra dalje od prvog tabora – čestitam: tvoja gvozdena vrata čekaju na tebe!

 

 

Kristina Dorić


Kristina Dorić

Kristina je studentkinja master studija sociologije na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, zainteresovana pre svega za sociologiju komunikacija i socijalnu psihologiju. Večiti ranoranilac i knjigoljubac.

Ostavi komentar:

Konkuriši na praksu