/  Blog

Prvi razgovor za posao

Kada sam diplomirala krajem septembra i bila svesna da su preda mnom dve opcije: ili da tražim posao ili da vegetiram, shvatila sam da je prva opcija jedina ispravna, moguća i prihvatljiva. Ovakva kakva jesam, inadžija, shvatila sam da bi mi najveći poraz bio da priznam da sam se „džabe“ trudila i potvrdim prognoze onih mračnih gremlina koji su mi rado uz čestitku poručivali da je šteta što tako dobar student živi u Srbiji gde nema posla. Nema? E, videćemo!

 

Razgovor za posao

Foto: NajStudent (AdobeStock)

Krajem studija je sasvim normalno da studenti dožive krizu identiteta, da nisu sigurni čime žele da se bave, ni da li je to što su završili zaista njihov poziv, iako za to imaju pisani dokaz. I to je skroz u redu. Dosta studenata za vreme studija obavlja neke dodatne „posliće“ poput rada u kafićima, restoranima, prodavnicama, kladionicama, na sajmovima, što je opet u redu. Bilo bi strašno da mladi i radno sposobni ljudi svoje slobodno vreme koriste kako bi isključivo trošili naš zajednički vazduh. Ali kada dođe vreme da tražimo posao u struci, tu već i nismo toliko opušteni i mnogo nam je više stalo... A često u životu, kada nam je previše stalo do nečega, to isto i odbijamo.

 

Ovo su tri stavke koje, poučena svojim iskustvom koje se pokazalo kao pozitivno, mogu da izdvojim:

 

1. Moraš da znaš zašto baš ta firma, zašto baš ta pozicija i zašto baš ti. 

Zamislimo situaciju gde apliciramo na 20+ oglasa za posao, na sve u šta bismo mogli da se „uklopimo“ samo da bismo dobili posao, ma kakav on bio. Mi prolazimo u uži krug, tu su još neki ljudi koji su „došli da vide kako je“, oni koji su štreberski spremni za intervju i mi koji se raspitujemo u hodniku čime se firma zapravo bavi i za šta je bio ovaj oglas, pošto smo aplicirali na još 20+ pa se ne sećamo baš najbolje. Ne bih to čak nazvala ni prvim uslovom, već preduslovom da vam razgovor za posao prođe uspešno, jeste da znate čime se firma bavi i da ste stručno kompetentni za traženu poziciju i da to znate da elaborirate pred HR-om. Ako HR primeti da niste istražili čime se njihova firma bavi, neće vas shvatiti za ozbiljno i vi nećete biti taj kandidat. Kolega, vidimo se u sledećem roku!

 

2. Nemoj da lažeš u CV-u kako bi impresionirao poslodavca.

Svi mi volimo malo da „začinimo“ svoj Curriculum Vitae i da se predstavimo najbolje što možemo. I svaki HR to zna. Ne znači da smo loši ako to radimo – jednostavno, treba nam posao i želimo da impresioniramo poslodavca. Međutim, jedna stvar je začiniti CV, a druga lagati u CV-u.

 

For example, kada sam u AIESEC-u obavljala funkciju menadžera za odlazeće stručne prakse, radila sam sa studentima koji su želeli da idu u inostranstvo na stručnu praksu i ja sam bila prva kojoj su slali svoj CV. Jedan kandidat, između ostalog, napisao je da je njegova strast karate. Kako sam i sama trenirala karate, bila sam oduševljena i želela sam malo da popričam sa njim o tome, kako bi se i sam opustio na početku intervjua, da bih ubrzo shvatila da on zapravo ne trenira karate, već da nije znao šta da napiše, pa je napisao to. Moj entuzijazam je opao i nisam bila sigurna da li bih mogla da odgovaram za nekog neodgovornog i dam svoju preporuku. Nikada ne znamo ko stoji iza ekrana i ko čita naš CV. Svaka informacija iz CV-a je lako proverljiva i bolje nemojte stavljati stavke koje nisu istinite, nego da lažete. U svakoj kompaniji su poverenje i kolegijalnost veoma važni. Šta bi pomislio HR o vama nakon što je uvideo da ste na samom početku lagali za naizgled nebitnu stvar?

 

3. Pokaži da želiš posao, ali ne i da ti OČAJNIČKI treba.

HR zna da su oni potrebni tebi, ali na tebi je da pokažeš da si i ti potreban njima! Treba da budeš svestan svojih kvaliteta i mogućnosti i izložiš HR-u na koji način bi ti doprineo kompaniji, odnosno kako bi oni videli da je najgora moguća opcija da puste takvog kandidata da ode u ruke nekoj drugoj kompaniji. Nikada neću zaboraviti, kada sam razgovarala sa jednim momkom, rekao mi je da mu ništa ne ide od ruke zato što smrdi. Nasmejala sam se i upitala ga kako to misli, da bi mi objasnio da kada čovek smrdi, svi beže od njega i isto tako kada smrdimo jakom željom da osvojimo nekoga, da dobijemo taj prokleti posao, da se provedemo na nekom događaju, sve to odbijamo i dobijamo kontra efekat.

 

Dakle – čim se nalazimo tu gde se nalazimo, jasno je želimo taj posao, ali naša želja mora naći neku granicu. Treba da želimo posao bez očajavanja, da pokažemo svoj kvalitet bez nadmenosti i dobijemo taj posao bez po’ muke!

 

Konačno, kada sam otišla na svoj prvi razgovor za posao i dobila isti, upitala sam svoje sadašnje kolege šta je presudilo da ja budem baš taj kandidat. Rekli su mi da im se dopala moja elokventnost (iza koje se krila moja velika želja da fokus stavim na to šta mi se priča, a ne na to kako izgledam u njihovim očima), što sam se na dobar način predstavila (iza koje se krilo moje dugo pripremanje CV-a i toga šta bi mogla da bude „zamka“), što sam se informisala o firmi (iza koje se krilo višesatno istraživanje njihovog sajta i moja ogromna želja da radim baš u toj firmi, pa nisam čekala da se otvori konkurs već sam se sama prijavila) i što misle da im ne bi bio problem da me puste da razgovaram sa njihovim klijentima (iza čega se krije dugogodišnji rad sa ljudima).

 

Mi živimo svoja uverenja i prvi razgovor za posao će nam biti opušten u onoj meri koliko smo i mi sami opušteni i spremni da razvalimo taj razgovor za posao. Pitanje je samo, da li smo spremni da menjamo sopstvena uverenja?

 

 

Kristina Doric


Kristina Doric

Kristina je studentkinja master studija sociologije na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, zainteresovana pre svega za sociologiju komunikacija i socijalnu psihologiju. Veciti ranoranilac i knjigoljubac.

Kristinu možete pronaci na:
Facebook Instagram Linkedin



Ostavi komentar:

Konkuriši na praksu