/  Blog

Zašto je kućna izolacija kul stvar?

Početak marta 2020. godine, pandemija covid19 tzv. korona virus u Srbiji u niskom startu, a mi u standardnom ritmu. Neki od nas smo putovali, studirali, radili, živeli svoj „9 do 5 život“ radničke klase, ponekad išli u teretanu, malo se opijali onako studentski, kukali preventivno da ne čuje zlo i čekali proleće. Proleće je stiglo, a zlo nas je ipak čulo. Neki se nikada nisu vratili sa putovanja, više ne rade (čak ni te „omražene“ 9 do 5 poslove), fakulteti su zaključali svoja vrata, teretane su se zatvorile, jedino što nam je ostalo jeste da se opijamo, ali u svoja četiri zida, sami sa sobom, pa nam ni to više nije merak. I onda smo počeli da se pitamo – da li nam je zaista posao bio toliko loš, da li je istina ono što smo više puta izgovorili – da jedva čekamo da se rešimo fakulteta, zašto nas je, pobogu, mrzelo da odemo u teretanu koja je (bila) tri ćoška od naše kuće, zašto se nismo više opijali i pevali? Da li je zbog novca kojeg nikada nema, a uvek ga nekako ima dovoljno, da li je zbog vremena kojeg nikada nema, a uvek ga ima isto – 24 sata dnevno ili je odgovor sasvim jednostavan i leži u prirodi prosečnog egoističnog čoveka: Svega je uvek bilo sasvim dovoljno za sve, samo što smo mi elementarne stvari uzimali zdravo za gotovo.

 

Kučna izolacija

Foto: Pixabay

Više puta, od potpuno različitih ljudi (pa i od same sebe), u prethodne tri nedelje sam čula da se nevidljivi i opaki protivnik pojavio baš u momentu kada je sve počelo da dolazi na svoje. Eto, posao je krenuo svojim tokom, ljubav nekim čudom počela da cveta posle sto godina, posao je šljakao, ispiti, kakvi-takvi ipak su se davali, imali smo neke ludački ambiciozne planove, finansijske, poslovne, akademske, privatne i onda se pojavila ova korona i sve nam je pokvarila.

 

A da li je zaista tako?

 

Isti zaključak bismo doneli i da se pandemija pojavila pre godinu dana ili za pet godina. A da se nije pojavila, mi ne bismo ni znali da nam se život „doveo u red“. Jer nema smisla da mislimo o tome kako nam je dobro, kada može biti bolje, ali sasvim ima smisla da mislimo o tome kako je nekada bilo dobro sada kada više nije.

 

            Od kada se pojavila „ova prokleta korona“, čini se kao da je svet bukvalno shvatio sve ono što smo, onako od šale, izgovorili, pa... previše puta:

  • Treba mi neko vreme da se odmorim. A jel? Sada ćeš da odmaraš ili da odgovaraš po zakonu.
  • Nije izgovor, ja stvarno nemam vremena za hobi.A jel? Eto ti sada sve vreme ovoga sveta pa ćemo da vidimo da li je problem u izgovorima ili u vremenu.
  • Jedva čekam da se rešim ovog prokletog fakulteta.A jel? Evo rešeno je, pa ćemo da vidimo da li si ovo jedva čekao.
  • Ne mogu, nemam para.A jel? Evo sada nemaš gde da ih trošiš, pa ćeš ih imati.
  • Nije ni čudo što svi idu u inostranstvo, kada je tamo bolje.A jel? Sad ćeš da vidiš kako je bolje.

 

            Smrtnost, lek, pozadinu pandemije, socijalne i ekonomke posledice na lokalnom i globalnom nivou, kao i druge  brojne loše stvari kod svetske pandemije prepustila bih stručnjacima – lekarima, epidemolozima, kritičarima, pa i političarima čiji je posao da pokušaju da organizuju ljude koji već, kako se situacija odužila, počinju da ujedaju jedni druge. Jedina loša koju je, nažalost, nemoguće ignorisati su ljudi koji govore koliko im je dosadno i koliko ovo postaje neizdrživo.

 

            Dragi moji i drage moje, budite iskreni prema sebi – koliko se zaista trudite da promenite ovo stanje koje vam je dosadno i neizdrživo? Ako se ne trudite, onda vam nije ni bitno. Ako se ne trudite, onda nije problem u vremenu koje vam je bilo potrebno da se odmorite – bio je problem u vama. Ako se ne trudite, nije problem u vremenu koje niste mogli da izdvojite za hobi – bio je problem u vama. Ako se ne trudite, nije problem u „prokletom“ fakultetu koji vam je crpio svu energiju – bio je problem u vama.  Ako se ne trudite, nije problem u parama kojih je uvek bilo – bio je problem u vama. Ako se ne trudite, nije bio problem što je preko bolje – bio je problem u vama. Zaboravljamo da nije bitno na kojoj smo strani sveta, kada svugde nosimo sebe sa svojim uverenjima da je drugde bolje i da je problem u drugima, a ne u nama. I desi se to da nikada ne uživamo, već da samo čekamo. Kao i sada što čekamo da ovo prođe, da bismo išli na fakultet da učimo, da bismo trenirali, družili se, provodili vreme sa ljudima koje volimo. I u suncu više uživamo sada kada ga gledamo sa prozora. A za sve na ovome svetu postoji alternativa i danas, kada živimo u svetu tehnologije, sve može da ide elektronski. Postoje elektronske platforme, e-knjige, fitness intruktori koji pokazuju vežbe za svakog mišelinka, društvene mreže...

 

            Želim da verujem da će nam pandemija pomoći da se bolje osećamo u sopstvenom društvu i da stvari počnemo da percipiramo na drugi način: fokus na rešenje, a ne na problem. Kućna izolacija je jako kul stvar. Isprogramirajte sebe da iz svega izvučete najbolje. Nemojte gubiti svoje vreme koje vam je toliko falilo, misleći o tome kako ste ga uzaludno gubili i kako niste cenili elementarne stvari, već ga danas potrošite na ono na čemu ćete sutra biti zahvalni. I da... #OstaniteKodKuće da bi vam i drugi bili isto tako, i još više – zahvalni. Ovo je nešto što moramo zajedno.

 

 

Kristina Dorić


Kristina Dorić

Kristina je studentkinja master studija sociologije na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, zainteresovana pre svega za sociologiju komunikacija i socijalnu psihologiju. Večiti ranoranilac i knjigoljubac.

Kristinu možete pronaći na:
Facebook Instagram Linkedin



Ostavi komentar:

Konkuriši na praksu