/  Blog

Zašto prvi posao ne mora da bude pravi?

Prvi posao je kao i bilo koje prvo iskustvo u životu – uvek imamo ružičaste naočare i velika očekivanja. Nažalost, sa prvim iskustvom shvatamo da nam ružičaste naočare samo kvare sliku, a da su velika očekivanja samo put u nesnađenost.

 

Zašto prvi posao ne mora da bude pravi?

Foto: NajStudent (Adobe Stock)

Prvo poslovno iskustvo može biti dobro ili loše, lako ili teško, traženo ili netraženo, u skladu sa našim očekivanjima ili ne, ali uvek, baš uvek, ono je posebno i pamti se zauvek, baš zato što u skladu sa njim formiramo standarde za buduće poslove i poredimo  ga baš sa tim, prvobitno ružičastim.

 

Iako čudno zvuči, veoma je izazovno prepoznati da li na svom prvom poslu spuštamo svoje kriterijume, da li smo potcenjeni ili iskorišćavani, da li doživljavamo sabotažu ili mobing, da li taj posao podstiče ili sputava naše potencijale, iz prostog razloga što nemamo sa čim da ga uporedimo ili mislimo da možda to tako treba i da imamo još mnogo toga da učimo. „Eksploatacije“ postajemo svesni tek kada pronađemo nešto bolje.

 

Neki sa prvog posla odlaze sa osmehom, neki sa knedlom u grlu. Činjenica da odlaze svedoči tome da nešto tu nije valjalo. Ako se često pitate da li je „to – to“, onda verovatno i nije. Ono što definitivno ne može da mu se ospori, ma koliko to bilo kliše – prvi posao je ozbiljna lekcija koja nam, nakon ušuškanog studentskog života kaže: „Dobrodošao u svet odraslih! A sad, na posao!“

 

Samospoznaja kreće kada entuzijastično dolazimo misleći da imamo toliko toga da kažemo, a odlazimo zato što to nas niko nije zaista čuo. Kada shvatimo da sve ono što smo učili, nikoga ne zanima. Kada uviđamo greške, ali nismo sigurni smemo li da ih ispravljamo. Drugim rečima – novajlija je novajlija, ma koliki sveznalica bio. A tu etiketu nije uvek prijatno nositi.

 

Ipak, iskustva su raznolika i postoji pozitivnih, koliko i negativnih priča. I ako se pitate da li je do vas, odgovor je – da. Uvek je do nas, ma koliko to bolno bilo. Naše reakcije daju značenje i epilog situaciji.

 

Ukoliko se nismo pronašli u prvom poslu, to ne treba da nas demotiviše.

  • U redu je da nam ne odgovara posao za koji smo mislili da smo stvoreni. Isto tako, ne treba da isključujemo mogućnost da bi nam taj posao odgovarao u drugačijem okruženju.
  • U redu je da nam ne odgovara kolektiv. Okruženje bitno utiče na naše psiho-fizičko zdravlje i na karijerni napredak. Isto tako, i mi smo deo kolektiva i treba da razmislimo, da li je možda problem u nama?
  • U redu je da nam ne odgovara plata i da želimo više. Nije u redu da nam neko zbog toga govori „da se spustimo na zemlju“ i „da je ovo Srbija“.
  • U redu je da odemo ako ne osećamo da se kroz posao ispunjavaju naši potencijali. I ne, zbog toga nismo nezahvalni jer nam je pružena prva prilika.

 

Pravi su srećnici ljudi koji sebe pronađu na prvom poslu. Ipak, oni ostaju uskraćeni za druga iskustva koja bi im možda otkrila neke druge kvalitete i otvorila nova vrata iza kojih se, možda, kriju njihovi veći snovi.

 

S druge strane, veliki je broj onih koji lutaju od posla do posla, od kompanije do kompanije i, iako nam se čini da je u poslu važno da znamo šta želimo, još je važnije da znamo šta ne želimo. Neki će to nazvati neozbiljnošću, a neki ćemo nazvati ljubavlju prema sebi.

 

Konačno, odgovor na pitanje – zašto prvi posao ne mora da bude pravi – krajnje je jednostavan. Zato što su naša očekivanja ipak samo naša, a na ispunjenje tih očekivanja utiču i drugi ljudi. Ovo se ne kosi sa gorepomenutom tvrdnjom da naše reakcije daju značenje situaciji. Mi smo ti koji biramo percepciju iz koje ćemo gledati na situaciju. Ali nismo jedini akteri u njoj i prosto ne možemo da oblikujemo tuđe postupke, možemo samo da iz njih izvlačimo ono što je dobro za nas.

 

Zato nemojte da vas demotiviše ukoliko ste na prvom poslu zalutali. Takođe, nemojte da se plašite da ga napustite, ukoliko osećate da „nije to – to“. Da, možda će vam neko reći da je posao teško naći ili da treba više da cenite priliku, ali važnije od toga je da cenite sebe i svoj unutrašnji glas, jer vi ste ti koji ćete najproduktivniji deo svog dana provoditi na tom poslu.

 

Previsoka je to cena za nešto što vam se ne dopada. Zar ne?

 

Kristina Doric


Kristina Dorić

Kristina je studentkinja master studija sociologije na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, zainteresovana pre svega za sociologiju komunikacija i socijalnu psihologiju. Večiti ranoranilac i knjigoljubac.

Kristinu možete pronaći na:
Facebook Instagram Linkedin

 

 

 


Ostavi komentar:

Konkuriši na praksu