/  Saveti

Saveti › Mrzi me, sutra ću

Ljudi često odlažu neprijatne aktivnosti i obaveze kada imaju neki otpor da to ispune odmah i takvo ponašanje se naziva prokrastinacija, a koreni neretko leže u popustljivom ponašanju roditelja prema deci.

 

Vreme

Foto: Pixabay

Mnogi ljudi mogu kod sebe prepoznati problem odlaganja neprijatnih, a korisnih zadataka i obaveza. Tipično je da osoba ono što joj je neprijatno odlaže za sutra, a onda sutra odloži za prekosutra i tako sve do krajne granice, kada zaista mora da uradi odloženi zadatak. Ovakvo ponašanje se stručno naziva prokrastinacija, a reč dolazi od latinskog krast (crast), što znači sutra, odnosno krastinus (crastinus) – sutrašnji, tako da je možemo doslovno prevesti kao „za sutra”.

 

Zašto neki ljudi odlažu njima neprijatne aktivnosti, zadatke ili obaveze? Upravo zbog toga što su im neprijatni, što imaju neku vrstu otpora prema njima. Mentalni proces je sledeći: osoba pomisli da treba nešto da uradi i na samu pomisao „se smori”, to jest izgubi svaku motivaciju. Nakon toga, ona sama sebi smisli neko opravdanje zašto je zapravo bolje da dati zadatak ili aktivnost odloži sa sutra ili neko buduće vreme.

 

Unutrašnji konflikt

Osoba koja odlaže „za sutra” zapravo je u jednom unutrašnjem konfliktu između dela sebe koji je nagovara da uradi ono što treba i onog drugog dela koji se tome opire. Taj konflikt možemo shvatiti kao konflikt između „unutrašnjeg roditelja” i „unutrašnjeg deteta” koje odlaže neprijatnost.

 

Veoma često odrasle osobe koje prokrastiniraju imale su popustljive roditelje u detinjstvu. Poznato je da mala deca funkcionišu prema principu prijatnosti. To znači da žele da rade ono što im je prijatno, a ne žele da rade ono što im je neprijatno. Dakle, žele da se igraju igračkama, ali ne žele da pospreme igračke nakon igre. Kako onda da deca nauče da pospremaju igračke? Odgovor je zato što moraju, što je roditelj nepopustljiv u svom zahtevu da to urade. Ona brzo shvate da im se to isplati, jer je manja neprijatnost pospremiti igračke, nego se natezati sa ljutitim roditeljem. A kada prihvate da moraju pospremati, tada nestane otpor prema toj aktivnosti i stvori se ono što zovemo radnom navikom.

 

Kada je roditelj popustljiv, onda dete smisli način kako da od roditelja dobije oslobođenje od izvršavanja neprijatnog zadatka. To znači da će roditelj ili neko drugi biti taj koji će umesto deteta pospremiti igračke ili da će one ostati razbacane nakon igre. Najgora posledica jeste da ovo dete neće steći radnu naviku, zbog čega će imati problema u daljem životu.

 

Ovaj odnos sa popustljivim roditeljem ugrađuje se u detetove psihičke strukture i postaje unutrašnji odnos između „unutrašnjeg roditelja” i „unutrašnjeg deteta”. Psihološka igra natezanja deteta sa roditeljem, postaje unutrašnja igra natezanja između delova ličnosti.

 

Ova „lenjost”, zbog koje se neprijatne dužnosti i zadaci odlažu za neko sutra, jeste selektivna. Dok neki odlažu sve neprijatne zadatke, drugi odlažu samo učenje, pospremanje, plaćanje računa, bacanje smeća, odlazak u neku instituciju ili kod lekara, zubara itd. Iza otpora da se nešto čini mogu se kriti i drugi razlozi kao što su strah, sram i slično.

 

Kada osoba odlaže pospremanje stana, a živi sama, tada se za neko vreme može pojaviti „sindrom kuće u haosu”. To znači da su stan ili kuća u potpunom neredu, da je sve razbacano, da nije čišćeno, da su mnoge stvari po podu tako da se teško hoda, da je nagomilano višemesečno smeće itd. Kada je dečja ili tinejdžerska soba u haosu, to je rani nagoveštaj nastanka ovog sindroma. Njega treba razlikovati od sasvim različitog „sindroma gomilanja”, kada ljudi skupljaju na ulici razne „korisne” stvari i gomilaju ih u stanu ili kući tako da im na kraju nedostaje prostora za život i kretanje.

 

Radne navike

Kako ljudi koji prokrastiniraju imaju problema sa samoorganizacijom vremena, njihova uspešnost je daleko ispod njihovih sposobnosti i talenata, roditelji treba da uvide koliko je važno da svojom doslednošću pomognu deci da razviju radne i druge navike.

 

Odrasli ljudi koji uviđaju svoj problem sa prokrastinacijom mogu da se promene. Za početak, da, umesto misli: „Trebalo bi da”, koriste unutrašnje zapovesti tipa: „Moram sada da…” Nakon toga je najbolje da se pokrenu u nekoj manjoj aktivnosti. Ako je to učenje, da uče samo 15 minuta, ako je sređivanje prostora da to čine samo deset minuta itd. U njihovom slučaju je najvažnije da razviju svakodnevnu naviku, a ne da „herojski” obave zadatak odjednom. Ako shvate da sabotiraju samopromenu, najbolje je da pronađu nekog mentalnog trenera ili psihoterapeuta koji će imati ulogu „trećeg roditelja”.

 

 

 

Izvor: Politika

Ostavi komentar: