Kome je do priče da je platio ispit

(Preuzeto sa sajta Politika - 23. 01. 2013.)

Beogradski UniverzitetU odnosu na svoje matične fakultete, na drugim fakultetima, na kojima takođe ispituju, nastavnici imaju slabije kriterijume.

Neki smatraju da je i naplaćivanje skupih taksa studentima vid korupcije na fakultetima. Na primer, kad student mora da plati uverenje da je student, što ne bi trebalo da se naplaćuje – osim onoliko koliko košta papir. Ili, kad se naplaćuje izdavanje diploma. Odbrana master rada se negde naplaćuje i do 20.000 dinara. Na drugim fakultetima iznos je niži. Jer fakulteti, u okviru svoje autonomije, imaju pravo da sami odlučuju o ovim sumama. Mi studenti smatramo da Senat univerziteta treba bar da odredi maksimalne iznose koliko se svaka taksa može platiti.

Što se uvećanja prihoda profesora preko obavezne kupovine (njihovih) knjiga tiče, to sigurno postoji. Meni je rečeno da je pre šest godina na Ekonomskom fakultetu u Beogradu jedan nastavnik tražio od studenata da kupe disk sa ispitnom materijom. Imena studenata koji su kupili disk bila su zabeležena, pa se pretpostavljalo da su oni ispit lakše polagali. Aktivnošću tadašnjih studentskih predstavnika profesor je uklonjen sa fakulteta.

U istraživanju Beogradske otvorene škole pominje se i direktna kupovina ispita kao vid korupcije na univerzitetima, ali ne znam koliko je tako nešto nastavnicima potrebno. Njihove zarade u odnosu na proseke u Srbiji su visoke. S jedne strane, reč je o platama, a s druge – o projektima u kojima mnogi od njih učestvuju. Profesorsko zanimanje je u društvu veoma cenjeno, što takođe stavlja pod sumnju procenu da su spremni da za određenu sumu studentu poklone ocenu. U stvari, možda se tako nešto i dešava, jer od tolikog broja nastavnika, asistenata i saradnika verovatno postoje oni koji su tome skloni. Ali ako se i dešava, onda je to, kao što istraživanje pokazuje, sofisticirano, odvija se preko ,,trećih lica", saradnika u nastavi... Ja lično nisam ni od koga čuo da zna da je neko platio ispit. Da sam čuo, sigurno bismo reagovali. Ali ko bi želeo da priča o tome da je platio ispit...

Ne verujem da se ispiti kupuju i zato što studenti uglavnom nemaju novca za tako nešto. Većinu nas izdržavaju roditelji, mnogima plaćaju školarinu, studenti iz unutrašnjosti ovde plaćaju stan. Troškovi su visoki i bez kupovine ispita, jer nije to, pretpostavljam, 50 ili 100 evra nego mnogo više. Ali verujem da kupovine ima među imućnijima, onima koji su na određenim pozicijama u društvu a ispostavi se da im je potrebna diploma. Kako oni do nje dolaze time treba da se bave policija i tužilaštvo.

Mi studenti moramo da se borimo za javnost rada na univerzitetima. Jer ne polažu se ispiti kao nekad u kabinetima, nego u amfiteatru, i ako nekoga nismo videli moramo da kažemo da ga nismo videli. Ne znam drugi način da se tome suprotstavimo.

Problem je i u tome što mnogi profesori predaju na svom matičnom fakultetu i na još nekom, državnom ili privatnom. I onda na tom drugom fakultetu imaju slabije kriterijume za ocenjivanje. To možda nije korupcija, ali jeste povreda nekih etičkih principa.

Mogućnost za korupciju se povećava i ako se neki ispit teško polaže. Zato smo se izborili za to da Senat univerziteta mora biti upoznat s tim koji predmeti imaju prolaznost ispod 30 odsto. Dekan je u obavezi da obrazloži zašto je tako slaba prolaznost i da predloži mere da se problem reši. Tako se postepeno dolazi do zadovoljavajućeg procenta a to je jedan od kanala studentskog uticaja i sputavanja korupcije.

U naučno-nastavnim većima na fakultetima studenti čine jednu trećinu i imaju pravo glasa samo o studentskim pitanjima. U Senatu univerziteta takođe, a u Savetu univerziteta imamo pet predstavnika, od 32. To znači da samo svojim glasovima studenti ne mogu da se izbore za svoj stav. Ipak, na izvoru smo informacija, tamo gde se donose odluke. I ako smatramo da je neka od njih loša izaći ćemo u javnost i pred studentski parlament koji može da utiče da se odluka promeni.

To je i put za sputavanje korupcije, znači – moramo biti tamo gde se donose odluke, boriti se, ali ne samo mi studenti nego i nastavnici i društvo u celini. Kazne moraju biti veoma oštre jer ne verujem da bi profesori bili spremni da izgube svoje pozicije pa i zaradu zbog neke niže sume koja im pristiže nelegalno. I pravosuđe ne sme da dozvoli da onaj ko je uhvaćen u korupciji biva pušten zbog zastarelosti predmeta, kao što se dogodilo nekim optuženim za mito na kragujevačkom Pravnom fakultetu.

Student prorektor Univerziteta u Beogradu

Ivan Šašić


Konkuriši na praksu