Studentske krize: Ustati ili odustati?

Da fakultet nije za svakoga, pokazuju i podaci Republičkog zavoda za statistiku: samo u 2018/2019. na svim visokoškolskim nivoima upisano je 249.604 akademaca, dok je lane sa diplomom izašlo njih 45.221.

 

Studenti

Foto: Pixabay

Jedno je sigurno: gotovo svako je tokom studija bar jednom poželeo da odustane, da li zbog obaranja rekorda u izlascima na neki od ispita, neostvarenih očekivanja, psihološkog pritiska, poslovne ponude, nostalgije ili nečeg drugog.

 

Studenta na trećoj godini sociologije Miloša Milosavljevića, kome je želja da jednog dana predaje u srednjoj školi, kriza je zaskočila već na startu.

 

Zbog neperspektivnosti mog budućeg zvanja u Srbiji, razmišljao sam da odustanem još kao brucoš – dodaje Miloš. – Zašto sam se odlučio za sociologiju, ni danas mi nije jasno. Verovatno zato što je povezana sa svim i svačim. Jedno vreme ideja je bila da odem u Ameriku, što ipak nisam učinio, ali nakon završetka školovanja teško da ću ostati ovde. Od predmeta, najviše nam pravi problem statistika, podeljena na tri ispita. Ja sam prva dva dela položio iz prve, ali znam da je 90 odsto mojih kolega izlazilo više puta, nadajući se tek šestici, iako se zna za više. Zbog toga većina statistiku vuče do kraja studija. Nije toliko obimno koliko je u neskladu sa trendovima. Sve radimo ručno, na papiru, dok ćemo na kraju, ako se time budemo bavili, koristiti kompjuterske programe.

 

Marini Vargi fitomedicina na Poljoprivrednom fakultetu nije bila prva želja.

 

Htela sam da studiram farmaciju, ali nisam “upala” – priznaje Marina. – Više od pola mog razreda otišlo je na Medicinski, ali iako bih imala oko sebe ekipu koju znam odranije, pa bismo gurali jedni druge, razmišljam da mi je možda bolje ovde jer sam stigla do četvrte godine, a pitanje je da li bih izdržala tamošnji pritisak. Najteže mi je bilo pred kraj druge godine, kad su krenuli stručni predmeti, za koje nisam mogla da iskoristim predznanje.

 

Najodbojnije mi je bilo učenje o insektima sa mnogo latinskih naziva. Imam osećaj da bi nekome ko je završio gimnaziju bilo lakše nego meni iz medicinske škole jer se tamo latinski uči temeljnije. Ipak, ključnu ulogu odigrali su roditelji i moja želja da ne odustanem na pola puta.

 

Kada je trebalo da odabere u kom smeru će joj ići budućnost, Slađana Vračević nije razmišljala o tome da li će sa tom diplomom, kako kaže, „imati ’leba da jede”, pa se, i pored toga što su joj mozak probijali FTN-om, FON-om i slično, zalepila za Poljoprivredni, pokvarila planove o životu u istom gradu tadašnjem, a i sadašnjem dečku i, umesto u Beograd, došla u Novi Sad, na smer Agroturizam i ruralni razvoj.

 

Iz malozvorničke provincije iskočim u velegradu kao čupavac iz kutije, nigde nikog svog, ali malo uz pomoć „Gugla”, malo uz pomoć dobrih ljudi, krenem u pohod na cilj broj jedan: buyet i dom – objašnjava Slađana.

 

U stvari, to su dva cilja, ali jedan bez drugog ne vrede mnogo. To prođe super. Sreća, sreća, radost. Studentski živote, mnogo puta hvaljeni, evo me! I ne razmišljam o budućoj cimerki u 14 kvadrata, o hrani u menzi, o predmetima (izbegla sam fiziku i hemiju, kakva pobeda, samo što posle shvatim da ima i težih, no dobro)...

 

A onda me dolazak u nešto novo i potpuno nepoznato ošamari najstrašnije. Pa mi sve nedostaje. Kuća. Mama. Njena hrana. Da se svađam sa Vidom. Pa čak i Zaga, koja dođe i sedi šest sati dok ne iscrpimo sve moguće i nemoguće teme. I onda, naravno, plačem, pitam se vredi li ovolika muka radi rezultata koje ćeš videti ko zna kad, a možda ni tad. Želim da se vratim u svoje selo jer će mi biti mnogo lakše. Pa se sredim malo, kažem sebi: svakako se jednom moralo otići, bolje pre nego kasnije. Đavola. Sedmica mi prođe u želji da u petak odem u Culine, a vikend kod kuće u strepnji od nedelje, kad se moram vratiti. Bezbroj pitanja i odgovora uvuče me u vrtlog iz kog ne mogu da isplivam sve dok konačno ne shvatim da se iz zone komfora, a zatim zone panike, ulazi u zonu magije zvanu studentski život.

 

Slađana Milačić

 

 


Konkuriši na praksu